Jedna od mojih prvih reakcija na Jesen samuraja je bila ta da izrazim svoju sreću što ovaj film najverovatnije neće postati jedan od onih kultnih i slavnih domaćih filmova, filmova čije replike filmofili znaju napamet a čiji se likovi pamte generacijama. Ukratko, bio sam srećan jer jedan od likova sa kojima se u ovom filmu efektno tera šega se zove upravo Janko i baš taj lik - u jednom efektnom i veoma vulgarnom Vladičinom rantu - postaje primer potpunog opozita ličnosti glavnog junaka Vladice. Zašto sam odmah posle gledanja zaključio da Jesen samuraja neće postati kultni film, film koji će se pamtiti generacijama? Pa iz jednostavnog razloga što Jesen samuraja nema za koga da postane kultno ostvarenje. Naprosto nema tog stratuma u generalnoj - a kamo li filmofilskoj - populaciji kojoj će ovaj film postati dovoljno bitan da zapamte replike, da sa fanovskim žarom prepričavaju i dočaravaju scene neprosevećenima u tom istom smislu u kojem ste baš vi možda jedva čekali da vam neko kaže da nije video film Mi nismo anđeli pa da mu onda u jednom dahu sunete sedam-osam replika koje znate naizust i u svako doba dana ili noći ...

Dakle - ako mi dozvolite jednu proizvoljnu i veoma udaljenu digresiju - jedna od najgorih i najbesmislenijih pojava u političkom životu svake savremene demokratije jeste pojava tzv. "catch all partija" (u srpskohrvatskoj jezičkoj varijanti koristimo američki bukvalni prevod i naziv "partije velikog šatora"). To dakle je partija koja svoju političku borbu svodi na bezukusni populizam, koristeći strategiju dopadljivosti svim delovima postojećeg glasačkog tela. E sad, neko će reći da se ovde radi o partijama centra ali neće biti u pravu jer će za "partije velikog šatora" često sa jednakom žarom glasati i levičari i desničari, i bogati i siromašni, i konzervativci i liberali - svako iz svojih razloga, jer svako tu vidi ono što želi da vidi a ne vidi ono što ne želi da vidi. Radi se o partijama koje svojim glasačima prodaju političke magle, nejasne koncepte, opšta mesta, priče koje su bliske svakome jer su otvorene i svako u njih može da učita ono šta mu odgovara. Poenta je u tome da se ove partije dopadaju svima, ali da kada pogledaš malo dublje ne postoji nijedan čvrst temelj te dopadljivosti - nijedno čvrsto uverenje, nikakav ozbiljan stav ili čvrsta namera. Zato ljudi kojima je stalo do politike i do njihovih uverenja gaje najdublji mogući prezir prema "catch all partijama", često čak i veći prezir nego prema partijama koje imaju suprotna uverenja od njihovih ...

Jesen samuraja (2016)

Novi film režisera Danila Bećkovića i scenariste Dimitrija Vojnova - autorskog dvojca čije prvo zajedničko ostvarenje je bio film Mali Budo (2014) sa skoro pa istom glumačkom postavom kao i sada - je ostvarenje Jesen samuraja, film koji nije ljigav i populistički ali jeste na neki način "film velikog šatora", "catch all film", film koji se obraća svima pomalo ali nažalost nikome posebno. Jer ima tu svega - i karatea, i alkohola, i ljubavi, i seksa, i samurajske etike, i psovke i cigarete u svakom kadru. Dakle ima i tople ljudske priče i opasnog kriminala, ima i akcije i komedije, ima efektno koreografisanih scena borbi na karate turnirima ali i prikaza bedne dekadencije savremene srpske mladeži, ovaj film prikazuje urbanizovane živote ljudi u srpskoj provinciji (Bečej i Obrenovac) ali se stiče utisak da se stvari prikazuju većim i lepšim nego to stvarno jesu. Na kraju, sve to je provučeno i kroz stavljanje određenog akcenta na savremeno detinjstvo upoređeno sa detinjstvom generacija iza nas, kao i na uvek sveprisutnu želju za bekstvom odavde (negde daleko, u slučaju karatiste Vladice naravno u Japan). Sve ovo je dakle sklopljeno tako da se generalni proizvod dopadne baš svima - i verujem da će se kada stigne do televizijskih ekrana u vidu TV serije zaista i dopasti mnogima - ali je rezulat svega to da film Jesen samuraja na kraju neće zadovoljiti one kojima su filmovi bitni i koji bi mu izgradili kultni status. Ljubiteljima karatea će naprosto biti premalo ozbiljnih karate scena, ljubiteljima akcije će biti premalo akcije, ljubiteljima krimića će taj deo zapleta biti isuviše plitak, onima koji će se posvetiti ljubavnom odnosu Vladice i Snežane tj. ljubiteljima tople ljudske priče će naprosto biti previše psovki i prostakluka da bi uživali u tom odnosu, a mlađim tinejdžerima (kojima bi zbog malog Vojkana ovaj film mogao biti veoma zanimljiv, čak bitan) će zbog svih tih sočnih psovki i prikaza Vladičime dekadencije u odgovornijim salama najverovatnije biti zabranjen ulaz na projekciju. I sad, stižemo do sulude situacije da si hteo da se dopadneš svima a na kraju ...

Jesen samuraja (2016)

Ono što je najtužnije u Jeseni samuraja je to što se ovde radi o filmu koji na nivou ideje tj. scenarija zaista jeste pun potencijala da iskreno i direktno kaže mnogo toga istinitog o savremenom društvu u kojem živimo, da prenese duh vremena na filmsko platno (uzmimo recimo samo genijalnost scene kada Vladica izlazi u grad, ulazi u kafanu u kojoj na ulazu piše da je pivo na akciji "samo" 150 dinara i on tu nakratko preračunava i shvata da neće imati dovoljno para, pa odlazi do radnje, uzima dvolitarsko "krme" Jelena i odlazi da sam pije u parku. Ili genijalna lucidnost naziva dečjeg karate turnira "Đuro Strugar Ronin", to je sitna besmislica - lokalni kriminalac, ljubitelj karatea, najverovatnije ubijen u nekom od nedavnih ratova ili u nekom krimi-obračunu, dobija svoj karate turnir - ali takve male i besmislene stvari ostaju u glavi jer su nekako istinite i "deluju") ali nakon što prvo izgradi svoje adute tako da zaista ima nade da ovaj film bude "svetski" on ih onda - iz želje da se zadovolji savremena publika i postignu potrebne brojke prodatih ulaznica valjda - sahrani u svo ovo srbijansko tj. ex-YU blato i mulj. Dakle od samog početka imamo scene koje bez ikakve potrebe postaju problematične - recimo providna i glupo politilki korektna scena u kojoj Vladica biva diskvalifikovan sa karate turnira i traži da se neke stvari gurnu pod tepih ali mu sudija kaže da "su ta vremena prošla", kao da je Srbija danas pravna država u kojoj se čak ni u sportu izgredi više ne tolerišu, pa čak ni poznatim i poštovanim imenima. Ili sav taj prikaz srpske provincije - želja autora za time da se konačno malo izađe iz Beograda jeste veoma pohvalna - kao urbanizovane, prepune ljudi i života, dovoljno bogate da je u njoj i kriminal ozbiljan i čak povezan sa policijom, naprosto je neuverljiv i glup za sve nas koji u toj - u svakom pogledu devastiranoj, poseljačenoj, duhovno polumrtvoj - provinciji živimo. Dakle mnogo dobrih - pa čak i zahtevnih, recimo dobro koreografisane scene borbi - ideja i scena je ovde protraćeno i upropašćeno zbog težnje da se film dopadne svima. Da su - recimo - samo eliminisali svu tu gomiletinu psovki, ovaj film je mogao da postane veoma bitan klincima i mlađim tinejdžerima. Da su malo bolje promislili odnos Vladice i Snežane (ko je ona, kako može da živi, izdržava dete, vozi lepa kola, ... bez da nešto radi, a ne radi niša jer nam to i sama kaže) mogli su da imaju jednu lepu, iskrenu i zaista toplu ljudsku priču (koliki je u Srbiji procenat raspalih porodica i samohranih majki danas, sigurno je odavno dvocifren), da su malo ozbiljnije ušli u priču sa karateom i (polu)ilegalnim borilačkim turnirima po Srbiji imali bi jedan od prvih srpskih filmova te vrste i uzgred bi opravdali sve te priče o Strugarovoj fizičkoj transformaciji ...

Jesen samuraja (2016)

Ipak, Jesen samuraja nije loš film, čak bih rekao da se radi o dobrom filmu - kada sam išao kući iz bioskopa razmišljao sam da bi cela slika sigurno bila mnogo lepša da je današnja srpska filmska produkcija bar deset puta veća - ali kada malo bolje razmislim o svemu, vidim koliki je potencijal tu postojao pa se u poređenju sa time finalni proizvod čini neozbiljnim. Dakle radi se o ozbiljno propuštenoj prilici, u želji da se zadovolje svi i namaknu brojke prodatih ulaznica, autori su izgubili viziju i isporučili film koji je tek naznaka onoga što je mogao da postane da je bilo malo više hrabrosti a mnogo, mnogo, manje kaluklacija. Dakle posvećenost i fizička transfromacija Petra Strugara, kao i iznenađujuće prijatan seksipil Hristine Popović (koja je i ovde odlična ali je prosto dosad nismo poznavali kao glumicu tog tipa) su na kraju ispali pomalo proćerdani. Pohvalio bih upečatljiv saundtrek - inspirisan synthpopom osamdesetih - Marka Kona a drago mi je i to što mogu da istaknem da je u ovom filmu iznenađujuće sveden ali veoma dobar Nikola Kojo u ulozi Vladičinog oca. Srpska kinematografija jeste u krizi, kažu da se pravljenje filmova za bioskope ne isplati bez ozbiljnih kalkulacija i saradnje sa medijima, sponzorima, fondovima, pa čak i prikazivačima. I tako, na žalost nas filmofila, baš na primeru filma Jesen samuraja vidimo da je rezultat ove krize to što možemo polako da zaboravimo na pojavu nekih novih kultnih domaćih filmova. A bez njih, klinci koji zalutaju u bioskop će postajati filmofili vezani isključivo za stranu produkciju a za par generacija možemo da očekujemo samo potpuno odumiranje srpske kinematografije. I zato je film Jesen samuraja bio toliko bitan ... Imaju li srpski filmmejkeri više prava na ovakve greške? Jasno je da nemaju.

Autor:Janko Takač (Helly Cherry)

Jesen samuraja (2016)

Jesen samuraja (2016)


Izvor: prolog.rs

Jesen samuraja (2016)
Koristimo kolačiće (cookies) kako bi poboljšali funkcionalnost stranice Više...