John Link (Mel Gibson) možda nema neki život, ali taj koji ima je samo njegov. Daleko od tačke sa koje bi velikodušno mogao da se smatra sredovečnim, on je razvedeni bivši robijaš na uslovnoj slobodi, koji pokušava da ostane trezan i vodi salon za tetoviranje iz svoje prikolice u maloj zajednici životnih otpadnika. On živi negde usred nedođije u kalifornijskoj pustinji. John pokušava da se, što je više moguće, drži podalje od nevolja uz pomoć svog najboljeg prijatelja i sponzora Kirbyja (William H. Macy), nadajući se da će možda ipak uspeti da napravi nešto od sopstvenog života, koji je svojevoljno uništio. Međutim, kako to obično biva u ovakvim filmovima, B kategorije, „Blood Father“ popušta pred problemima koji sami nalaze glavnog lika.

U ovom slučaju, problemi stižu u obliku Lydije (Ein Moriarty), njegove otuđene ćerke, koja je provela mnogo godina kao siroče, pošto je John bio iza rešetaka. Ona ga zove sva u panici, bežeći od meksičkih dilera droge koje vodi njen dečko Jonah (Diego Luna), jer zna previše o njihovim poslovima. I, kao i njen otac davno, tako i ona ima sklonosti ka usponima i padovima koje nose raznorazne kesice i bočice. Johnu ne treba puno da donese par odluka: on će svojoj ćerki pružiti onu vrstu teške ljubavi koja joj treba da bi se dovela u red, a neće ni trepnuti dok je bude štitio od loših ljudi koji će doći da je traže. Ubrzo nakon toga vidimo Johna i Lydiu kako putuju, pokušavajući da prežive i izvuku se iz očajne i opasne situacije. Zasnovan na knjizi Petera Craiga („The Town“, oba dela „The Hunger Games: Mockingjay“), koji je bio i koautor scenarija sa Andreaom Berloffom („World Trade Center“, „Straight Outta Compton“), ovaj film svoju efikasnost nalazi u svojoj šturosti, a svoj šarm u Gibsonu. Sa izgledom osobe koja kidiše na druge, licem koje je zbog svojih bora slično bejzbol rukavici i koje krasi srebrna brada koja deluje kao da i sama može da vas zvekne, glumac se definitivno ne ustručava u pogledu oštrine u svojoj glumi, ali je upravo humor ono što predstavlja pun pogodak. U danima kada je bio na vrhuncu, Gibson je svoje blokbastere mogao da iznese sa lakom bezbrižnošću, pri čemu su njegovi likovi uvek uspevlai da nađu apsurd u bilo kojoj rizičnoj situaciji u kojoj su se nalazili, brzo je odbacujući nekom smešnom dosetkom. Ovde mu i scenario daje određene izbore, kao i vrlo sposobnog sparing partnera u vidu Moriartyjeve. Ovaj duo u jednoj sceni stilski deluje kao da je ispao iz „His Girl Friday“, kada se tokom brze razmene metaka Lydia jada, a John joj jetko odgovara tokom svakog njenog priznanja.

Blood Father (2016)

Neizbežno pitanje koje sledi, i to ono koje je mnogo puta do sada postavljeno, odnosi se na to da li je „Blood Father“ projektovan tako da bude glavni način za Gibsonov povratak ili ne, i da li je on pristao na ovu ulogu kako bi se iskupio pred mejnstrim publikom. I sam glumac je opovrgnuo ovu tvrdnju, ali ono što je istina je da bi ovaj film, da se našao u nekim drugim rukama, vrlo brzo završio kao DVD verzija. Ipak, Gibson ne može da ne bude svestan toga šta neki od osnovnih slojeva „Blood Father“ sadrže. Možemo samo da zamislimo kako se Gibson zajedljivo osmehnuo na ironiju činjenice da Johnov kriminalni kontakt Preacher (Michael Parks) zarađuje prodajući nacističke i konfederacione suvenire onlajn, dok uveliko raspreda o teorijama zavere o padu modernog zapadnjačkog sveta. Da ne spominjemo scenu u kojoj Lydia objašnjava svom ocu lažnu priču prema kojoj ilegalni meksički imigranti kradu poslove običnim Amerikancima. Verovatno je da su ovi elementi bili u scenariju od samog početka, ali ma koliko da je to nepravedno, oni su zasigurno zadobili dodatno interesovanje i pažnju onda kada se Gibson uključio u celu priču. Ipak, „Blood Father“ je još uvek film koji pripada žanru perifernih filmova, i to onih za koje je teško naći široku publiku. Čak ni vrlo moćna harizma koju Gibson poseduje ne može to da uradi.

Blood Father (2016)

Reditelj Jean-François Richet („Assault On Precinct 13“, „Mesrine“) čini sve što može, ali izgleda da je morao da se upravlja prema kratkim rokovima i niskim budžetima. S vremena na vreme film deluje kao da je napravljen na brzinu, sa glumcima kao što su Thomas Mann i Dale Dickey ubačenim u uloge koje kao da su negde usput smanjene. Ipak, Richet ima brze izmene i održava živahan tempo u filmu, što možda ne deluje savršeno glatko u nekim delovima filma, ali definitivno omogućava filmu i likovima da dišu. Ipak, najveći kamen spoticanja na koji ovaj film nailazi ipak se može videti u scenariju. Radeći veći deo vremena sa jednakim balansom između slatkih grehova i pristojne drame na relaciji otac – ćerka, zaključak filma naginje ka ovoj drugoj varijanti i to je primetno u neubedljivoj promeni ka sentimentalnosti i životnim lekcijama koje ne samo da nisu na mestu, već ujedno izdaju i John-ov soptveni kod stoičke izdržljivosti.

„Ovo je neka vrsta tata verzije akcionog tipa – to je sada ceo žanr“, izjavio je Gibson za The Guardian ovog proleća govoreći o svojoj ulozi u „Blood Father“, i to zaista i predstavlja prilično dobar siže ovog filma. Naravno, on ovde misli na opus koji je popularizovao Liam Neeson. Ipak, u filmu ima i dosta samosvesti, humora i dobrog ponašanja, i to više od svega što je prikazano u filmovima „Taken“, kao i nešto više funkcija i dimenzija koje su date ugroženim članovima porodice u ovom slučaju. Ne treba reći da je „Blood Father“ prilično dobar film, ali možete se i zabaviti uživajući u povratku Mela Gibsona.

Blood Father (2016)

Blood Father (2016)


Izvor: prolog.rs

Blood Father (2016)
Koristimo kolačiće (cookies) kako bi poboljšali funkcionalnost stranice Više...