Kao vežba u neumesnosti koja je sporadična po svom dizajnu, film „Dog Eat Dog“ Paula Schradera izbegava bilo kakvu vezu između psihologije likova i vizuelnog stila; oni se međusobno svađaju, ljutito se boreći za pažnju, pa film deluje kao nihilističko tumačenje kriminalističkih filmova i žanrovskih priča. Adaptiran na osnovu priče živopisnog kriminalca koji je postao pisac, Edwarda Bunkera, ovaj film se fokusira na trojicu okorelih kriminalaca koji nevoljno prihvataju autoritet odvajajući samosvest i samoobmanu: njih trojicu čine Troy (Nicolas Cage), impozantni Diesel (Christopher Matthew Cook) i žalosni psihopata Mad Dog (Willem Dafoe). Zatvorski prijatelji sa kratkim fitiljem i bez ikakve kontrole svojih impulsnih radnji, oni nekako uspevaju da izvedu pljačku lokacije na kojoj se trguje narkoticima uprkos svojoj sopstvenoj nesposobnosti, pa im lokalni vođa trgovine drogom nudi da kidnapuju bebu (za otkupninu) – što je plan koji se brzo i katastrofalno raspada. Činjenica da je film „Dog Eat Dog“ smešten na periferiju Klivlenda (engl. Cleveland) samo dodaje težinu očaju crnog humora.

Schrader, koji nam dolazi iz pozadinskih nevolja u filmu „Dying Of The Light“ (koga takođe glumi Cage), ne poštuje ton, konzistentnost, i ukus dominantne sile u ovom filmu. Jedna od scena je rađena u crno-beloj tehnici i to bez razloga; druga scena je toliko puna magle iz koje izbija svetlo da se njome mogu napuniti tri sata MTV-jevog programa iz ’80-ih; neke pak scene deluju kao da su rađene za potrebe „Natural Born Killers“. Kao pisac „Taxi Driver“ i „Raging Bull“, i reditelj filmova kao što su „Blue Collar“, „Light Sleeper“ i „Mishima: A Life In Four Chapters“, Schrader je izgradio svoju karijeru održavajući tamne i samodestruktivne porive. Međutim, u ovom filmu, njegov pravac je nasumično promenljiv, ponekada težak, ponekada odiše inspiracijom, ali nikada nije ubedljiv. Ovaj film svojim perverznim metodama odaje počast Bunkerovoj večitoj temi zločina koji predstavljaju zlobni začarani krug. „Dog Eat Dog“ je neselektivni kolaž različitih načina koje neko može da iskoristi kako bi stilizovao kriminalistički film, dok njegovi likovi deluju svesno u pogledu toga da se nalaze u vrsti kriminalističe priče koja je već ranije ispričana. Međutim, oni je ipak sprovode u delo.

Dog Eat Dog (2016)

Nakon što ga podsete da se kliše „ovo je poslednja pljačka u mom životu“ nikada ne završi sa uspehom, Mad Dog odgovara, sa pomalo naivnim autoritetom, „Mislim da se to ponekada dešava. Mi jednostavno nikada ne čujemo za to jer ti ljudi pobegnu na Havaje, i nikada se više ne jave.“ Lik, nasilni glupan koji ubija ženu i dete u uvodnoj sceni (koja je, bizarno, delimični omaž filmu „Belly“ Hypea Williamsa), predstavlja oličenje groteskne koncepcije kriminaliteta kao oblika zavisnosti u ovom filmu; u jednom sramnom, presmešnom nizu, on nagovara Diesela da mu pomogne da se otarasi tela koristeći se jezikom samoaktuelizacije i terapije, verujući da će bacanje tela na mesto koje je koristio za prethodno ubstvo doneti potrebni zaključak jednoj fazi u njegovom životu. Kao i kod kockanja ili korišćenja teških droga, postoji element šika za koji se zavisnici uhvate tražeći utehu u njemu: kazino, životni stil rok zvezde, okorela arogancija.

Kao i Michel Poiccard, lik kojeg igra Jean-Paul Belmondo u filmu „Breathless“, Troy sebe poredi sa Humphrey Bogartom. Kako se glupe greške i tela gomilaju, ono za šta se pretpostavlja da je mozak operacije polako prelazi u fantaziju, sve dok Cage ne počne da čita sav svoj dijalog u stilu Bogarta. Međutim, do tada je film već prošao kroz nekoliko nivoa samosvesti, isprobao više izgleda nego što je moguće izbrojati, i u potpunosti zaboravio na kidnapovanu bebu.

Dog Eat Dog (2016)

Dog Eat Dog (2016)


Izvor: prolog.rs

Dog Eat Dog (2016)
Koristimo kolačiće (cookies) kako bi poboljšali funkcionalnost stranice Više...