Na prvi pogled, gledaoci mogu da misle da znaju šta će dobiti kada odu da pogledaju „Snowden“, film o osobi koja je raskrinkala nacionalnu bezbednost, Edwardu Snowdenu, koji je režirao Oliver Stone. Jedan od američkih filmskih stvaralaca koji izaziva najveću podelu među publikom svoju pažnju usmerava na jednu od najkontraverznijih ličnosti u Americi?

Ispostavlja se da je film „Snowden“, koji su Stone i njegov scenarista saradnik Kieran Fitzgerald adaptirali na osnovu dve knjige o stvarnoj ličnosti, zapravo relativno jasan, trezven, čak i uzdržan film, tj. filmsko delo koje poseduje daleko veći klasični i konvencionalni karakter od kaleidoskopskog, zavereničkog filma „JFK“ ili šekspirovsku tamu „Nixon“-a. Takav stilski izbor ne oduzima ništa svojom hitnošću ili aktuelnošću: „Snowden“ je vrhunski napravljen, zanosan film koji nema dlake na jeziku u pogledu divljenja postupcima i motivima glavnog lika, ali se i ne služi vizuelnim ekstremima da dokaže svoju poentu.

Ukratko, radi se o tome da je Snowden idealista i patriota, nevoljni aktivista čije razočarenje u vladu za koju je radio preuzima njegovu refleksivnu lojalnost. Malo je verovatno da će „Snowden“ ubediti one koji Edwarda Snowdena već smatraju izdajnikom, oportunistom ili korisnim pijunom u novoj Putinovoj eri hladnog rata. (On i dalje živi u Rusiji nakon što mu je oduzet američki pasoš na aerodromu u Moskvi 2013. godine.) Međutim, ovaj film podseća svoje gledaoce na određene probleme kojima se bavi – oni se tiču bezbednosti, građanskih sloboda i demokratske saglasnosti – a koji pre deluju kao urgentna potreba nego kao alarmantnost, naročito ako znamo da se suočavamo sa ključnom političkom tranzicijom. Građani Amerike mogu imati osećaj da menjanje svoje privatnosti za sigurnost sada vredi, međutim ako se ona nađe u pogrešnim rukama, bezbednosne sposobnosti današnje države mogu utrti put nečemu što jedan lik opisuje kao „ključ u ruke tiraniji“.

Snowden (2016)

Joseph Gordon-Levitt – koji je ovladao Snowdenovim ravnim, bezosećajnim načinom govora – pruža nam izvanredno iznijansirani performans, pa na početku filma vidimo glavnog lika kao vedrog, zagonetnog mladića koji želi da se priključi specijalnim vojnim jedinicama američke vojske nakon napada koji su se desili 11. septembra 2001. godine; film se onda nasavlja prikazujući njegove prve dane u vojsci (koji su prekinuti usled iznurujuće povrede prilikom treniga), kao i ulazak u svet obaveštajne službe, u kojoj je radio i kao službenik i kao operativac, prvo za CIA-u, a onda i za NSA. Prikazujući sudbonosni sastanak 2013. godine u Hong Kongu sa novinarem Glennom Greenwaldom (Zachary Quinto) i snimateljkom dokumentarnih filmova Lauraom Poitras (Melissa Leo), kojoj je prvobitno i odao svoje informacije, „Snowden“ se vraća kroz vreme, metodično prateći njegovu svest o masovnoj prismotri u kojoj je američka vlada ili učestvovala ili koju je nameravala da sprovodi – i to ne samo nad teroristima i neprijateljskim režimima, već i nad saveznicima i običnim građanima. (Ne iznenađuje to što „Snowden“ manje vremena troši na prikazivanje toga kako je Snowdenovo otkrivanje informacija možda ugrozilo osetljive vojne i bezbednosne operacije.)

Snowden (2016)

Kako Snowdenov nemir raste, tako rastu i problemi koje ima njegova devojka, Lindsay Mills, lik koji igra Shailene Woodley i koji je predstavljen kao ljudski topao i veoma delikatan. Film balansira političku transformaciju Snowdena – koji je za svoje najveće uzore u mladosti smatrao Josepha Campbella, „Star Wars“ i Ayn Rand – sa kratkim uputstvima vezanim za četvrti amandman, Međunarodni sud za nadzor nad obaveštajnim službama i principe donešene u Nirnbergu, kao i domaće prizore Edwards i Lindsay koji su jasno dizajnirani da pokažu čega je sve on morao da se odrekne kada je izašao iz Oahu objekta za sajberbezbednost noseći kompjuterski čip koji sadrži stotine hiljada poverljivih fajlova NSA-a.

Snowden (2016)

Film „Snowden“ suptilno ukazuje na mogućnost da su neki od Snowdenovih saradnika na Havaiiju možda imali neki nagoveštaj o tome šta on smera. Osim tih mučnih „šta ako“ pitanja, film ne otkriva puno toga što nije otkriveno u Poitrasovom dokumentarcu „Citizenfour“ koji je osvojio Oskara 2014. godine. Bilo kako bilo, ukoliko ga posmatramo zajedno sa tim filmom, kao i sa nedavnim dokumentarcem Alexa Gibneya „Zero Days“, koji govori o najmračnijim spektima sajber ratova, „Snowden“ vredi gledati zbog ideja i argumenata koje pruža, kao i zbog slojeva mirnog-misterioznog lika koji otkriva. Međutim, na veliko zadovoljstvo ljubitelja filmova, ovaj film obeležava uzbudljiv povratak jednog od najtalentovanijih reditelja današnjice.

Snowden (2016)

Snowden (2016)


Izvor: prolog.rs

Snowden (2016)
Koristimo kolačiće (cookies) kako bi poboljšali funkcionalnost stranice Više...